Vitamin B 17 - Da li se lek protiv raka prikriva ?
Ivona Živković
Postaviti ovakvo pitanje za nekog hrišćanina i istinskog humanistu, deluje kao neslana šala. Zašto bi neko želeo da ljudi širom sveta umiru, a može da im
pomogne?
Ili možda stvari gledati praktičnije. Zar otkrivanje leka protiv raka ne bi njegovom izumitelju donelo svetsku slavu i nevidjeno bogatstvo?
Pitanja su na mestu. Ali postoji surova računica, veoma jednostavna, bar kada je u pitanju vrednost života u današnjem svetskom poretku koji kontrolišu
nehrišćani. To znači da glavnu ulogu ima dobit, a ne milosrdje. Dobit zavisi od obrta kapitala, pa je i računica lako uočljiva.
Priča koja sledi je priča o vitaminu B17, koji je još pre pedeset godina sintetizovan pod imenom Laetril odnosno Amigdalin.
Učinio je to biohemičar Ernst. T. Krebs.
Njegova borba da se ovaj prirodni lek protiv raka zvanično prihvati, trajala je u periodu od pedesetih do sedamdesetih godina prošlog veka.
Bila je to borba entuzijasta - lekara, biohemičara i nekih novinara da plasiraju teoriju po kojoj je »opaka bolest« – rak zapravo samo jedna avitaminoza,
odnosno hronični poremećaj metabolizma izazvan nedostatkom jednog vitalnog sastojka u ishrani.
Na žalost, globalizacija, kao proces u kome multinacionalne kompanije sve više preuzimaju i kontrolu i nad lekovima i nad svetskim medijima,
zapečatila je protok svih informacija koje mogu naneti štetu interesima svetskih farmaceutskih profitera. Pojava teorije doktora Krebsa i njegovog
alternativnog leka pod imenom Laetril, od strane američke Administracije za ishranu i lekove (FDA) nazvana je »šarlatanstvom« i »prevarom«.
Gradjanima je predočeno da je lek otrovan i opasan. Tako je priča o vitaminu B17, Laetrilu, Amigdalinu (svi nazivi označavaju isto)-
zapečaćena.
Ali, pojavom Interneta, koji se teže može kontrolisati, ponovo je otvorena priča o Ernstu T. Krebsu, Džonu Berdu, Ralfu Mosu i drugima,
kojima je etika bila ispred interesa.
O svemu ovome pisao je u svojim knjigama »Politika u lečenju raka« i »Svet bez raka«, Edvard Grifin. Evo te priče.
Kako se formira rak?
Danas je uglavnom poznato da rak nastaje kada neke ćelije u organizmu, koje su do tada radile sasvim normalno, počinju iznenada nezaustavljivo da se
umnožavaju. Kao uzorčnik navodi se virus, razni kancerogeni elementi ili neka spoljna trauma.
Zna se, takodje, da je rak bolest civilizovanog čoveka, i aktivira se brojnim stresovima i otrovnim materijama, a bez kojih je savremeni život postao nemoguć.
Kozmetika, veštački konzervansi, zagadjena voda, duvanski dim, industrijska čadj...
Evidentno je i da postoje mnogi slučajevi kada dolazi do povlačenja malignog oboljenja. Skoro sva iskustva onih koji su primenili u lečenju neku
alternativnu terapiju, i koja se pokazala uspešnom, otkrivaju promenu ishrane.
Po shvatanju doktora Krebsa rak je kompleksan hroničani poremećaj metabolizma u čitavom organizmu. To je bolest koja obuhvata čitav organizam,
iako se prvo pojavljuje samo na nekom delu tela, odnosno nekom organu.
Zbog ovakve manifestacije bolesti često je pristupano hirurškom uklanjanju vidljivo obolelog tkiva, zračenjem okolnih ćelija na mestu rasta kancerogenih
ćelija, hemoterapiji.... Time je zapravo tretirana posledica bolesti, dok je uzrok opstajao.
Zašto se ćelije nekontrolisano umnožavaju?
U ljudskom telu postoje hiljade ćelija koje su na neki način ostale “zarobljene” u stadijumu embriona.
Nazovimo ih ovde jednostavno “univerzalnim ćelijama”. One služe za popravku eventualno oštećenih delova tela. Na primer kada dodje do loma neke kosti,
ove ćelije se transformišu u koštane ćelije i popunjavaju pukotine u kostima. Ako dodje do oštećenja nekog mekog tkiva, ove ćelije se pretvaraju u ćelije adekvatne
tom tkivu. U slučaju gubitka krvi, “univerzalne ćelije” se transformišu u ćelije krvi. Kada dodje do fizičke traume ili hemijskog debalansa u organizmu
ove ćelije se formiraju i aktiviraju povećanje nivoa estrogena i ostalih steroidnih hormona kako bi se stimulisao njihov dalji rad na poslovima zamene uništenih
ćelija. Kada se oštećeno tkivo ili kost potpuno regeneriše ili se organizam vrati u normalni hemijski balans, proces umnožavanja ovih “univerzalnih ćelija” se
zaustavlja.
Ako je, medjutim, hemijski balans u organizmu i dalje poremećen, ove ćelije nastavljaju i dalje da se razmnožavaju. Dobroćudni tumori i polipi su znak da je
proces jedne takve obnove zaustavljen, ali sa malim zakašnjenjem.
Kada se kaže da je rak posledica stresnog načina života, dolazi zapravo do energetskog i hemijskog debalansa i to je “okidač” koji aktivira
“univerzalne ćelije”. Od ovih ćelija se pod dejstvom odredjenih hemijskih promena, stvaraju i kancerogene ćelije. One, medjutim, nisu strano telo u organizmu i
ne mogu se nazvati u tom slučaju bolešću. Naprotiv, upravo je njihova uloga da razore neutrališu sve strane materije u organizmu.
Sa biohemijskog gledišta, medjutim, kada one počinju da se razvijaju u kancer, one postaju strano telo.
Postojanje ovih “univerzalnih ćelija” otkrio je još 1902. godine profesor iz Edinburga Džon Berd. On je uočio ogromnu sličnost izmedju
pre-embrioničkih ćelija i ćelija raka. On je ove ćelije nazvao trofoblastima. Te ćelije, upravo svojom sposobnošću da se veoma brzo umnožavaju,
odmah nakon oplodnje formiraju placentu i pupčanu vrpcu, omogućavajući embrionu da se dalje hrani i razvija čvrsto prikačen za zid materice.
Kada se, nakon osam nedelja kod embirona razvije pankreas i on počne da luči svoje enzime, ove ćelije iznenada prestanu da se umnožavaju.
Tako je Berd otkrio da dalje umnožavanje ovih ćelije sprečava upravo jedan enzim koji nastaje u pankreasu.
Ako je imuni sistem organizma oslabljen zbog loše ishrane, ili je starenjem smanjeno lučenje enzima iz pankreasa, stresom ili traumom aktivirane ove ćelije
počinju da se umnožavaju, ali ne mogu da se zaustave. Zato je prvi zadatak u terapiji kancera snabdevanje organizma svim potrebnim hranjivim sastojcima
kako bi se svi hemijski procesi stabilizovali čime bi se zaustavilo umnožavanje kancerogenih ćelija. Drugi zadatak je njihovo uništavanje.
Da li je rak samo jedna avitaminoza?
Ernst T. Krebs, koji je prethodno izdvojio i vitamin B15, analizirajući razne avitaminoze u ljudskom organizmu uočio je neke sličnosti.
Tako nedostatkom vitamina C nastaje poremećaj poznat kao »skorbut«, nedostatak PP vitamina nastaje » pelagra«, avitaminoza B1 - berberi itd.
Sve ove bolesti nastaju iznenada, bez ikakvih prethodnih znakova. Covek je danas zdrav, a već sutradan može biti smrtno bolestan. Organizam jednostavno nema
nikakvu reakciju, nikakvo upozorenje, kao kod dejstva nekog virusa ili bakterija. Za oporavak od “skorbuta”, na primer, potrebno je nekoliko dana,
ili samo nekoliko sati davati veće doze vitamina C i veoma teški simptomi bolesti isčezavaju.
Javljaju se ponovo samo ukoliko opet dodje do vitaminskog deficita.
Analizirajući pojavu raka, Krebs se zapitao da li je dovoljno da se čovek samo izloži kancerogenom aktivatoru, na primer duvanskom dimu,
nekoj hemijskoj supstanci ili da doživi neki jači psihološki stres? Ili kako to da neki ljudi u istim situacijama reaguju kancerogeno, a neki ne?
Po doktoru Krebsu rak nastaje isključivo kada u organizmu već postoji hroničan poremećaj metabolozma, odnosno kada jedan od vitalnih sastojaka duže
vreme nedostaje.
Kancerogene materije su samo »okidači« koji pokreću »univerzalne ćelije« . Vitalni sastojak koji remeti metabolizam i izaziva pojavu raka Krebs je izdvojio
kao vitamin B17.
Kako je došlo do toga da milionima ljudi nedostaje jedan vitalni hemijski element?
Dr Krebs je nakon dugogodišnjih istraživanja utvrdio da su ljudi vekovima jeli hleb od zrnevlja prosa i lana koje je bogato upravo vitaminom B17.
Generecijama su žene mrvile koštice od kasjsije, šljive, trešnje, jabuka i drugih vrsta voća iz familije Rosaceae (ruže). Mešale su ih zajedno sa mesnatim delom
voćke spravljajući džem. Prosto, ništa se nije bacalo.
U Bibliji se čak može naći i zanimljiv citat gde Bog, nakon što je stvorio čoveka i ženu, kaže: “… dajem vam biljke sa semenom,
rasutim po čitavoj planeti, i svako drvo koje ima plod sa semenom biće vaša hrana”.
Istraživanja su pokazala da himalajsko pleme Hanza uopšte ne pati od raka i kardiovaskularnih oboljenja. Ishrana im je bazirana upravo na uzimanju hrane sa
koščicama kajsije i zrnevlju prosa. Ali, kada se pripadnici ovog plemena izlože zapadnjačkoj ishrani, nakon što napuste svoje izvorne
prehrambene običaje, počinju da pate od svih ovih bolesti.
Pošto pripadnici ovog plemena inače jedu veoma malo mesa, pobornici vegetarijanske ishrane su odmah zaključili da je to razlog. Ali nije tako.
Krebs je zapravo našao da postoje još dve grupe ljudi koje uopšte ne oboljevaju od raka. Jedni su upravo mesojedi, drugi biljojedi.
Tako u jelovniku Eskima i Indijanaca, koji takodje ne pate od ovih bolesti, preovladjuje meso koje uključuje i divljač. To je najčešće meso jelena,
dopunjeno raznim divljim bobičavim sezonskim voćem. Što je najzanimljivije, kod ovih ljudi uošte ne postoji gojaznost, iako svakodnevno u organizam unose
velike količine životinjske masti.
Ipak, i za Himalajce i Indijance i Eskime zajedničko je što koriste hranu tipičnu za njihovo prirodno okruženje. Kada se pažljivo analiziraju sastojci
te hrane vidi se da je vitamin B17 obavezno prisutan u svakoj. Vrsta jelena koja im je u jelovniku, prevashodno se hrani travama koje sadrže nitriloside,
a koji su izvor vitamina B17. Razno osušeno voće koje Eskimi i Indijanci jedu, takodje sadrži velike količine vitamina B17.
Na žalost, većina zapadnih civilizovanih kultura, odavno je prešla na hleb od pšenice, koja uopšte ne sadrži nitriloside. Trava koju koriste domaće životinje
za ispašu, sadrži samo tragove nitrilosida. Imala bi ih možda više, da čovek nije počeo veštački da preorava i seje razne vrste trava,
tamo gde one po prirodi nikada ne bi nikle. Tako za razliku od “civilizovane” stoke, indijanska i eskimska jede samo ono što je niklo u prirodnom staništu.
Tako su čoveku koji jede meso i tu uskraćene mogućnosti da unese vitamin B17. Pleme Hanza i Eskimi dobijaju u ishranu 250 do 3000 miligrama vitamina B17 svakog
dana. Evropljani i Amerikanci jedući “civilizovanu” i ”fast fud” hranu, primaju jedva 2 miligrama dnevno. Koštice su odavno izbačene iz jelovnika.
Laetril, Amigdalin, B17 zvanično je prihvaćen kao vitamin 1952.godine.
Ali onda su krenuli žestoki napadi na njega.
Kako B17 uništava ćelije raka ?
Još 1802. izvesni hemičar Bon otkrio da se za vreme destilovanja vode iz gorkog badema oslobadja se hidrocijanidna kiselina
(a koja je uvek u molekulu sa vitaminim B17). Veoma brzo, mnogi istraživači postali su zainteresovani da analiziraju taj ekstrakt. Tako je prvi put izolovana
bela kristalna supstanca koja je nazvana AMIGDALIN od grčkog naziva amigdala. Engleski naziv za badem je almond, fransuski- amandula.
Upotreba “Amigdalina” datira još od 1843. godine, mada se u drevnoj Kini može naći podatak da je korišćen gorak badem koji sadrži izvesne supstance kojima su
lečene pojave tumora pre više od 3000 godina. B17 je u velikim količinama upravo prisutan u gorkom bademu.
Cak i jedan egipatski papirus od pre 5000 godina pominje korišćenje “aqua amigdaloruma” za lečenje tumora na koži.
Ali sistematizovana studija o vitaminu B17 nije radjena sve od pedesetih godina prošlog veka. Vitamin B17 je zapravo pročišćen iz “amigdalina” i to je
1952. godine učinio Ernst T. Krebs, mladji.
Nazvao ga je LAETRIL (Laetrile) što je skraćenica od laevo-mandelonitrile-beta-glucuronoside kada je i zvanično dobio status vitamina.
Vitamin B17 se nalazi u prosu, kukuruzu, lanu, tropskoj kasavi, semenju jabuke, bademu, slatkom kropmiru, salati, semenkama limuna trešnje, šljive, kruške,
breksve, nektarine i mnogim drugim biljkama koje su odavno eliminisane iz ishrane savremenog čoveka.
Skoro sve koštice iz familije ruža(Rosaceae)imaju B17.
Koštice i semenke od voća imaju i druge hranjive materije: neke proteine, nezasićene masne kisline i različite minerale.
Ipak, najveći izvor vitamina B17 su
koštice od kajsije i tropska kasava.
Ako se uzme u obzir da se danas obrću stotine milijardi dolara na istraživanja o uzroku nastanka raka, da se u tu svrhu osnivaju brojne fondacije i u njih
slivaju stotine miliona dolara, da veliki broj fabrika u svetu proizvodi, a još više apoteka prodaje razne lekove koji se mogu koristiti u skupoj klinici
ove bolesti..., ispada da od ove »opake bolesti« mnogo više ljudi živi nego što od nje umire.
Šta bi se sa čitavom ovom armijom zaposlenih i unosnim farmaceutskim biznisom dogodilo ako bi se pronašlo da je rak samo posledica pogrešne ishrane i
nedostatka vitamina B17 koji se lako može sinteteizovati iz koštica kajsije, limuna, breskve, jabuke, tropske kasave...?
Ko može patentirati jabuke i kajsije kao svoj proizvod?
Hemoterapije, zračenja, citostatici, skupa genetska istraživanja (koja se pod navodnom brigom za zdravlje ljudi više rade zbog ispitivanja bojnih otrova)
postali bi nepotrebni. Moralo bi se pravdati na drugi način.
U nemogućnosti da patentiraju hemijski sastav Laetrila, kako je Krebs nazvao izolovani B17, jer ga ima svuda u prirodi, i to jeftino, multinacionalne
farmaceutske kompanije su, uplašene za svoj profit koji su ostvarivale od terapija citostaticima i zračenjem, krenule u žestoku kampanju protiv ovog vitamina.
Zato je objavljivanje teorije o vitaminu B17 odmah naišlo na žestoka osporavanja u SAD, o čemu je u svojoj knizi »Svet bez raka« pisao Edvard Grifin,
još sedamdesetih godina prošlog veka. Predvodnici u ovome bile su velike farmaceutske kompanije, preko američke vlade, korumpiranih lekara i
biohemičara koji su se mimo svake etike trudili da u medijima Laetril(vitamin B17), prikažu kao veoma otrovan i opasan.
Pokrenuta je žestoka medijska kampanja u kojoj je iznesena tvrdnja da Laetril u sebi sadrži otrov cijanid. Nije, medjutim, pominjano da cijanid postoji i u
vitaminu B12, pa se on ipak slobodno prodavao u apotekama.
Na čelu čitave kampanje zapravo se nalazila američka FDA (državna služba za kontrolu lekova i hrane), a koja je propisivala da je za odobrenje upotrebe nekog
leka i njegovo patentiranje, isti morao proći rigorozne procedure i ispitivanja sa eleboratima koji se daju na hiljadama stranica.
Citava procedura farmaceutsku kompaniju bi koštala stotine miliona dolara, pa je logično da u SAD to mogu da plate samo najmoćniji.
Sve ovo, naravno nije stvar brige za zdravlje ljudi, kako bi milosrdni hrišćanin pomislio, već elegantni trik monopolista da patentiraju lek na koji bi imali
ekskluzivno pravo prodaje. Ako se to ne može ostvariti, istraživanja se ne bi ni vršila. U tom smislu, ni jedno istinsko istraživanje delovanja Letrila nije
ni vršeno. Nije se isplatilo.
Kako su i mediji pod kontrolm istog multinacionalnog globalnog lobija, objavljena je i priča koju su prenele sve američke novine i televizije o tome kako
se jedan nesrećni par u San Francisku otrovao kampujući u prirodi i jedući sirove koštice od kajsija. Ipak, nekoliko nezavisnih i sumnjičavih novinara,
nikada nije uspelo da otkrije identitet tih ljudi i šta se stvarno dogodilo.
Tako se Laetril našao u prodaji sa etiketom da je opasan po zdravlje ljudi i njegova upotreba išla je na sopstveni rizik korisnika. Ljudi širom sveta od tada
veruju da je jedenje koštica od kasjija samoubistveno.
Tvorac Laetrila, doktor Ernst T. Krebs uporno je objašnjavao u svojim brojnim radovima iz 1970. godine da je Laetril (B17) potpuno netoksičan.
Njegova smrtonosna doza iznosila je 25 000 miligrama na kilogram telesne težine, kada ga je primenjivao na miševima i pacovima. To je toliko netoksično da u
nekim studijama voda koja se koristi u medicini za razblaživanja ima više tokisna nego vitamin B17, uveravao je Krebs. Konačno, pred brojnim novinarima i
naučnicima, Krebs je ubrizgao sam sebi ogromnu dozu leka. Nije se otrovao. Umro tek 1996. godine.
U čemu je tajna Laetrila, odnosno vitamina B17?
Biohemičar Krebs je otkrio da se u molekulu B17 nalaze čak dva toksična elementa. Jedan je cijanid, a drugi benzaldehid. Pored njih nalaze se i dve
jedinice glikoze. Sve ovo je u molekulu “zaključano”, a da bi se cijanid i benzaldehid ( koji su zajedno još jači otrov) aktivirali, molekul se mora
“otključati”. U organizmu se kao nadležni enzimi za “otključavanje” ovog molekula nalaze rodenes, koji ima zadatak da neutrališe cijanid i
benzaldehid iz molekula i konvertuje ih u bezopasane produkte i beta-glikozidas, koji ih pušta da deluju otrovno, formirajući otrovni hidrocijanid (HCN).
U Laetrilu (vitaminu B17) samom ne postoji hidrocijanid, kao što su iz FDA u početku tvrdili, već se on mora NAPRAVITI u organizmu. Za pravljenje otrova je
zadužen pomenuti beta-glikozidas.
Rodenes i beta-glikozidas nalaze se u čitavom organizmu, ali najveća koncentracija beta-glikozidasa je, verovali ili ne, u malignom tumoru. I to do sto
puta veća, nego u zdravim ćelijama. Tako se praktično otrovni hidrocijanid formira samo na mestu gde je kancer, o to ima za posledicu razaranje ovih ćelija.
Najzanimljivije je što, maligne ćelije od ovoga uopšte ne mogu da se brane, jer se drugi enzim, rodenes, u njima uopošte ne nalazi.
Za ovaj efekat “otključavanja” molekula nitrilosida, koji sadrži cijanid i koji se nalazi u travama koje pasu i ovce, otkrili su odavno biohemičari i
agronomi u Australiji, nakon jednog trovanja detelinom ovaca na ispaši. Tako su zbog sigurnosti životinja koje su pasle belu detelinu, bogatu nitrilosidima,
seme biljke modifikovali i nitriloside odstranili. U nitilosidima se nalazio vitamin B17. To je uradjeno jer su verovali da su se ovce otrovale baš
hidrocijanidom jedući ovu detelinu.
Niko, medjutim, nije posumnjao da je možda došlo do trovanja nekom drugom otrovnom biljkom, koje su neke ovce slučajno zahvatile.
Cinjenica je i da se nisu sve ovce koje su jele pomenutu detelinu otrovale. Ipak, sve australijske ovce od tada su ostale bez značajnog izvora vitamna B17.
Strah od Laetrila je tako u Australiji raširen.
Kada se knjiga “Svet bez raka”, Edvarda Grifina napisana 1974. tamo pojavila, Lateril je bio u slobodnoj prodaji. Sada više nije. Umesto toga,
Australijska Kancelarija za lekove (TGA - Therapeutic Goods Administration), danas razmatra svaki individualni slučaj onoga ko želi da se podvrgne lečenju
Laetrilom, odlučujući da li da mu se omogući uvoz leka. Onaj ko ovu dozvolu dobije, ima još teži zadatak da pronadje lekara koji će mu Laeteril ubrizgati,
po protokolima koji uz ovaj lek idu.
Takodje je posebnim propisima otežana nabavka koštica od kajsije kako bi se onemogućilo sintetizovanje kristala B17 onima koji bi želeli da ovaj lek sami prave.
U Americi je Laetril raznim administrativnim procedurama eliminisan kao lek. Danas zato hiljade Amerikanaca obolelih od raka ide u Meksiko u jednu privatnu
bolnicu (“Oaza nade”) koja se specijalizovala baš za tretman raka Laetrilom. Njen vlasnik, doktor Kontreras, jedan je od najvećih pobornika teorije doktora Krebsa.
Kako su multinacionalni lobisti uspeli da ostvare uticaj na poliičare i vlade najmoćnijih zemalja, kako bi sačuvali svoj unosan biznis u lečenju raka?
Jednostavno,oni finansiraju njihove skupe političke kampanje.
Štaviše, američki Nacionalni institut za rak je u 1981. godini, uz veliki publicitet, više puta, bezuspešno, pokušavao da dokaže toksičnost Laetrila i njegovu
neefikasnost. Nažalost, većina pacijenata poseže za ovim alternativnim lekom, tek kada iscrpi sve ostale terapije, i kada su im brojne ćelije u organizmu već
ozračene, spaljene i zatrovane. Tada efekta uglavnom više i ne može biti.
Danas, u svetu profita i medijskih manipulacija, bar znamo jedno: zdravlje nije u rukama bogatih, već informisanih.
Protokoli davanja Letrila definisani su praksom lekara koji ovaj lek koriste.
Na primer, Laetril ne deluje ukoliko u organizmu postoji nedostatak cinka, ma kolike doze se davale. Cink ima zadatak da transportuje nitriloside.
Pored cinka u organizmu se mora uvek nalaziti dovoljno C vitamina, magneziju, selenijuma, vitamina A itd.
Najpoznatiji zagovornici terapije Laetrilom danas su:
U Meksiku - dr Ernesto Konteras, u Belgiji- profesor Džozef. H. Majsin, u Nemačkoj - dr Hans Niper,
u Italiji- profesor Etore Gvideti (poznat po svojoj izijavi da ga ne zanimaju preporuke američkih vlasti, već samo iskustva sopstvene klinike),
na Filipinima - dr Manuelo Navaro.
U SAD su to: dr Harold Maner iz Cikaga, dr Rej Evers, dr Dan Dotson i dr Džon A. Ričardson, iz Njujorka, dr Kanematsu Siguira (koji je 60 godina istraživao rak)
i drugi.
SAVETI
Za obolele od raka koji žele da uzimaju prirodni B17 iz koštica kajsije evo i nekoliko saveta:
Ne sme se preterati u jedenju semenki. Badem iz koštice treba prvo dobro sažvakati, a ne gutati.
FDA preporučuje da se ne jede više od 6 koštica kajsije u toku jednog sata, jer može doći do toksične reakcije.
Preporučuje se da dnevna doza može biti do 70 koštica na dan. Mnogi ljudi uzimaju oko 15 koštica dnevno. Genralano uzima se jedna koštica na svakih 2,5 kg
težine dnevno. Doktor Krebs preporučuje 30-do 35 dnevno.
Rak voli šećer. Šećer u semenu kajsije je okružen cijanidom. Kancer jede šećer, oslobadja se cijanid i truje ga. Zato, kada se jedu ove koštice treba potpuno
eliminisati unošenje šećera iz drugog izvora.
Uz korišćenje tablete od 500 mg Laetrila, uzima se još 5-7 koštica jer one u sebi sadrže i druge vitamine, minerale i enzime koje dopunjuju terapiju kako bi
se B17 dobro asimilovao u organizmu. Uz terapiju B17 uzima se i Chzmotrypsin koji treba da razloži proteinski omotač oko kancerogene ćelije kako bi B17 lakše
delovao.
Seme lana treba prvo samleti u mlinu za kafu, jer se celo zrno u crevima teško rastvara, tako da se B17 ne osobadja. Laneno ulje ne sadrži B17.
Početna strana
Postaviti ovakvo pitanje za nekog hrišćanina i istinskog humanistu, deluje kao neslana šala. Zašto bi neko želeo da ljudi širom sveta umiru, a može da im
pomogne? 
Još 1802. izvesni hemičar Bon otkrio da se za vreme destilovanja vode iz gorkog badema oslobadja se hidrocijanidna kiselina
(a koja je uvek u molekulu sa vitaminim B17). Veoma brzo, mnogi istraživači postali su zainteresovani da analiziraju taj ekstrakt. Tako je prvi put izolovana
bela kristalna supstanca koja je nazvana AMIGDALIN od grčkog naziva amigdala. Engleski naziv za badem je almond, fransuski- amandula.
Upotreba “Amigdalina” datira još od 1843. godine, mada se u drevnoj Kini može naći podatak da je korišćen gorak badem koji sadrži izvesne supstance kojima su
lečene pojave tumora pre više od 3000 godina. B17 je u velikim količinama upravo prisutan u gorkom bademu.
Kada se knjiga “Svet bez raka”, Edvarda Grifina napisana 1974. tamo pojavila, Lateril je bio u slobodnoj prodaji. Sada više nije. Umesto toga,
Australijska Kancelarija za lekove (TGA - Therapeutic Goods Administration), danas razmatra svaki individualni slučaj onoga ko želi da se podvrgne lečenju
Laetrilom, odlučujući da li da mu se omogući uvoz leka. Onaj ko ovu dozvolu dobije, ima još teži zadatak da pronadje lekara koji će mu Laeteril ubrizgati,
po protokolima koji uz ovaj lek idu. 
